Састао се државни врх у вили Бокељка, прошлог петка, касно по подне. А ја размишљам: шта ли су радили цео дан, пре тога?

Шта год да су радили, дан су завршили састанком у вили Бокељка. Одакле су послали поруку: потврдили смо државно јединство. Или, што би рекао песник: ја у вили, они доле, бог те маз’о, што ме воле.

То се од доба друга Тита није променило – нити ће. Другови су заволели састанке у дедињским вилама – отетим од власника давне 1944. године – па ко би се сада враћао у канцеларије и конференцијске сале, у те суморне европске вредности којих су им пуна уста? Кад се ни демократе нису дозвале памети за претходних дванаест година, како сад то да учине Дачић и Вучић? Нарочито кад се има у виду да Кетрин Ештон нигде није написала – српском државном врху забрањује се састанчење по дедињским вилама – иначе, ништа од датума за почетак преговора!

И још једну правилност морамо уочити: од када се састанци државног врха држе по отетим дедињским вилама, исход увек бива исти. Састанак успе, а другови ништа не одлуче.

А шта би то требало одлучити? Ево шта. Кад би заиста једном решили нешто да одлуче, Србија више не би била земља буразерског капитализма. Гувернер Народне банке више се не би бирао у партијској ћелији, већ на јавном конкурсу. Партије више не би управљале јавним предузећима. Све оне дозволе које коче долазак инвеститора нестале би у виду ластиног репа. А отете виле биле би враћене власницима и више нико и никада не би држао састанак државног врха у вили Бокељка.

Ништа од овога није била тема прошлонедељног састанка, мада се једино таквим мерама решава кључни српски проблем – стагнација, незапосленост и безнађе. Као што се ни о оној лакшој теми, о штедњи, ништа нису договорили.

И неће се лако договорити. Партија уједињених пензионера је ставила вето на замрзавање пензија, па сад коалиција може да бира – или ће да падне влада, или ће да замрзавају нешто друго. А то друго – не постоји.

А слушаћете да постоји. Да су, рецимо, субвенције и предузећа у реструктурисању простор за уштеду, а не смањење плата и пензија, што нам саопштава гувернерка Табаковић. Новинари, немојте је питати колико би се ту тачно уштедело, поштедећете мука и гувернерку – и себе – и нас, читаоце.

Да постоји алтернатива говори и министар Млађан Динкић, али ни његов „план из три дела” није ништа темељнији, ни веродостојнији од гувернеркиног, верујте, иста је то матрица. У Динкићевом плану уштеде се тек једним делом изражавају у новцу, док највећу корист треба да донесу неке наговештене, неименоване и неорочене структурне реформе. Чију јадну судбину, у оваквој, буразерској држави, већ унапред знамо, размишљам.

И шта онда Србија да ради? Хоћемо ли продати Телеком, па од тих пара намирити дугове? Нећемо. Или је барем тако изгледало недавно, када је потпредседник Вучић изјавио да овај државни врх не зна шта би урадио с новцем од евентуалне продаје Телекома. „Питање је шта бисмо с тим новцем урадили, да ли бисмо га бацили у бунар”, рекао је вицепремијер Александар Вучић. „Хоћемо да уложимо у фабрике, у производњу, али немамо пројекте у којима би се запослило хиљаду људи”.

Из чега се већ јасно види порука државног врха: нити знамо, нити умемо, нити хоћемо било шта да мењамо. Сад нам треба још две недеље, да овај закључак темељно продискутујемо – и преточимо у реформски пакет.

А онда се видимо у вили Бокељка.

Професорка Економског факултета Универзитета у Београду